Nijedan deo ove knjige nije dozvoljeno reprodukovati ili prenositi bilo kojim sredstvima: elektronskim, mehaničkim, fotografskim, sredstvima snimanja ili drugim sredstvima osim upotrebe kratkih citata u recenzijama o knjizi bez prethodne pisane dozvole autora. Fontovi se koriste uz dozvolu kompanije Microsoft.

Povreda autorskih prava predstavlja prekršaj ustanovljen brazilskim zakonom br. 9.610/98 i kažnjiva je prema Članu 184 Krivičnog zakonika.

Ova publikacija je književno delo. Imena, mesta, likovi i događaji su izmišljeni i predstavljaju proizvod mašte autora. Bilo kakva sličnost sa stvarnim ličnostima, živim ili mrtvim, događajima ili mestima je potpuno slučajna.

Sažetak

Damijen Kalahan je bio ambiciozan čovek. Bogat, privlačan i veoma uspešan, imao je svet u rukama i bio je spreman na sve samo da bi bio na vrhu.

Slatka, mlada Gabrijel Klark došla je u Rali u potrazi za novim životom, daleko od tužnih sećanja iz prošlosti.

Kada su se Damijenov i Gabin put ukrstili, želja i strast ih je okružila, bez obzira na to što su znali da su njihovi svetovi potpuno različiti. Uprkos svim očekivanjima, izgradili su intenzivnu i dugotrajnu vezu, međutim bila je ispunjena tajnama.

Da bi ostali zajedno, Damijen je morao da izabere, a Gabi je morala da nauči da veruje drugima. Da li su spremni da se reše strahova i slušaju svoj srca?

„Savršeni izbor“ je treća priča iz serije „Sedam grehova“.

Napomena autora:

Sedam grehova. Sedam ljudskih osobina koje se suprotstavljaju božanskim zakonima. Sedam grešaka koje smo svi napravili ili smo se s njima susreli u nekom delu našeg života.

Zavist, požuda, gnev, taština, pohlepa, proždrljivost i lenjost. Svaka priča iz serije „Sedam grehova“ inspirisana je jednom od ovih osobina. Sve priče imaju početak, rasplet i kraj i isprepletene su likovima koji se pojavljuju u prethodnim pričama.

Šta više vredi: ljubav ili novac? U „Savršenom izboru“ upoznaćemo Damijana, bogatog i moćnog čoveka, koji svet drži u rukama, i Gabi, slatku i nevinu mladu ženu s tajnama iz prošlosti, ali spremnu da počne ispočetka. Kada se njihovi svetovi sretnu, nemoguće je odoleti strasti. Ali ono što oni ne znaju je da sudbina uvek naplati cenu za pogrešne izbore koje napravimo... tako da moraju da naprave savršeni izbor.

A na kraju priče, ocenite knjigu i preporučite je prijateljima. Vaša ocena pomaže drugim čitaocima da se zainteresuju za priče.

Posetite moju internet stranicu i pratite moju stranicu na mreži Facebook da biste bili u toku s novostima i budućim izdanjima.

S ljubavlju,

Sofi Adams

Pohlepa [srebroljublje]

imenica ženskog roda

1 Osobina ili karakteristika koju poseduje neko ko je škrt, preterano vezan za novac, bogatstvo.
2 dodatno: odsustvo velikodušnosti, darežljivosti; škrtost.

Gabrijel

Začula sam prve taktove klavira i rukama zagladila strane haljine sašivene od svile plave poput mojih očiju. Rod, pijanista, počeo je da svira pesmu „Have I Told You Lately“ njegovog imenjaka Roda Stjuarta, a ja sam prišla mikrofonu i počela da pevam. Teško sam mogla da zamislim kako će stihovi ove prelepe pesme ubrzo da predstave moja osećanja.

Dok su odjekivali taktovi klavira, mogla sam da čujem žamor razgovora iz Ričmontsa, izuzetno ekskluzivnog restorana s pet zvezdica u otmenoj četvrti Ralija u Severnoj Karolini. Ovo elegantno mesto su posećivali ljudi iz najvišeg staleža: uspešni poslovni ljudi, političari, slavne ličnosti i svi i svako ko je mogao da priušti da plati bar 400 dolara za večeru. Što, naravno, nije bio moj slučaj iako je Lui Ričmont, vlasnik tog mesta, dobro platio tri nedeljna nastupa.

Počela sam da radim pre nešto malo više od tri meseca i znala sam većinu redovnih gostiju. Nakon nastupa, Lui je insistirao da prođem među stolovima, primim komplimente za moj nastup na bini ili da budem neka vrsta domaćice zbog koje se gosti osećaju prijatno. Pomisao na to me naterala da sagledam koliko se ovo razlikovalo od mog prethodnog života, daleko odatle u Njujorku gde sam pevala u jednom od onih zadimljenih i bučnih barova u jednom od najgorih delova grada. „Zaboravi, Gabi. Ta priča je ostala iza mene“, rekla sam sebi jer nisam htela da se sećam svog tog gubitka i bola kroz koji sam prošla proteklih godina. Tamo sam bila da bih počela ispočetka i to bih i uradila, počevši od moje karijere.

Nakon nekoliko trenutaka, Rod mi je dao znak i počela sam da šapućem prve stihove i osećala kako postepeno - kao i uvek - razgovor prestaje i pažnja se okreće ka bini.

Jesam li ti nedavno rekla da te volim?

Jesam li ti rekla da ne postoji niko iznad tebe?

Ti mi ispunjavaš srce radošću, odnosiš svu moju tugu,

Olakšavaš moje muke, eto to radiš.

Druga strofa bila je praćena najdubljom tišinom, čak se i zvuk pomeranja escajga utišao tako da bi note klavira mogle da kristalno jasno lebde prostorijom s odličnom akustikom, a to je nešto na šta je Lui bio veoma ponosan.

Zatvorenih očiju i uronjena u pesmu pustila sam da me ponesu slatke reči ljubavi. Bina je bila jedino mesto na kome sam sebi dopuštala da osećam strast pošto mi je život pokazao, nebrojeno puta, da ne mogu da verujem nikome osim sebi.

Ne više.

Na bini više nisam bila sanjiva devojka koja je pobegla od košmara koji je prestavljao njen život u Njujorku. Tamo, u prelepoj haljini i pevajući publici sačinjenoj od uglednih i neverovatno uspešnih ljudi, bila sam neko kome se dive. Čak i ako je to bilo samo zbog mog glasa jer nikad ne bih mogla biti na istom nivou kao bilo ko ovde.

Prošaputala sam par poslednjih stihova i dok je Rodov klavir odzvanjao od poslednjih nota pesme, otvorila sam oči, još pod utiskom pesme, a pažnju mi je privukao ulaz u restoran. Tamo, u trodelnom odelu, verovatno krojenom po meri, s izrazito lepo ošišanom crnom kosom i odišući moći i bogatstvom, stajao je najveličanstveniji čovek kojeg sam ikad videla u životu. Onog trenutka kada su se njegove oči okrenule ka bini i uhvatile moj pogled, znala sam da nikad više neću biti ista.

Damijen

U glavi mi je brujalo nakon dugog i komplikovanog susreta s bivšim kongresmenom Džošom Mekgregorom uz neprestano čavrljanje Dejvida Krozbija mlađeg, novog stažiste u kancelariji i sina senatora Krozbija, koji sa mnom radi već tri meseca, da bih udovoljio zahtevu uticajnog oca. Pomisao na to me je podsetila da od kad je taj sitničavi, nezreli i sasvim neiskusni dečko počeo da radi ovde, više nisam izlazio na večere s prijateljima ili se družio s lepim ženama. Pošto sam navikao na tišinu, sva ta dečkova priča me je iscrpela do kraja dana i sve što sam mogao da poželim bila je tišina mog doma u ulici Blound, jednoj od najekskluzivnijih i najskupljih adresa u gradu.

„Krozbi mlađi“ je već zapenio, ali sam ga prekinuo na hodniku dok sam išao do kancelarije. „Umesto da mi stalno pričaš, napravi izveštaj. Svrha. Razumeš?“, pitao sam, a on je željno klimnuo glavom kao da sam izgovarao čarobne reči koje bi otvorile nekakav portal tik ispred nas. „Na mom stolu sutra u sedam“, rekao sam i pucnuo prstima. Konačno je shvatio da mora da me ostavi na miru i otrčao da završi svoj posao.

Dok sam prolazio pored kancelarije moje sekretarice, gospođica Endži Monro, niska crvenokosa s oblinama koja bi, samo kad bih joj dopustio, radila puno više od odgovaranja na pozive i organizovanja mojih sastanaka, odmah je skočila na noge i predala mi poruke od tog popodneva.

„Zvao je Majkl Stern, gospodine Kalahan“ – rekla je dok je moje ime skliznulo s njenih napućenih usana crvenih poput njene kose – „Zamolio je da se nađete s njim u Ričmontsu. Izgleda da ima nešto o slučaju Meknair.“

„Hvala vam, gospođice Monro.“ Iako predstavlja iskušenje, pokušavao sam da se smuvam samo sa sekretaricama kada njihov rad više nije bio zadovoljavajući. A ovih je dana prilično komplikovano pronaći dobru sekretaricu.

Nakon što sam ušao u kancelariju i ostavio kopiju skandaloznog slučaja na stolu, poslao sam poruku Majklu, kolegi s fakulteta koji mi je postao jedan od najboljih prijatelja, i rekao da ću biti u restoranu za otprilike pola sata. Bilo bi fino popiti viski i malo s njim popričati. Od kad je firma CLM Lawyers Associated preuzela problematični slučaj Mekgregor, zadubio sam se u zapetljani proces koji se bavio korupcijom na neviđenim nivoima i u raznim sferama moći. Džoš je hrabro prijavio svoje bivše prijatelje, ali se zezao s ljudima koji su na položajima bili već godinama i profitirali od potplaćivanja i pranja novca.

A i nedostajalo mu je žensko društvo. Nisam bio tip čoveka koji je ulazio u veze. Moji slučajevi su bili kratki iako veoma zadovoljavajući za obe strane. Trajali bi oko tri vatrena meseca u krevetu i usledio bi kratak oproštaj bez prilike za suze. Ipak je prelepi dragulj ulazio u jednačinu. Možda se čini neverovatno, ali mogao sam da održim dobar odnos s bivšim ljubavnicama, koje su činile sve za priliku – malo verovatnu – da se vrate u moj krevet.

Otišao sam u kupatilo, oprao ruke i lice, skinuo kravatu, a zatim i košulju i otišao do malog ugradnog plakara od hrastovine gde se nalazila kolekcija besprekornih košulja i kravata u raznim bojama. Odabrao sam belu košulju i kravatu u boji vina zbog koje će ugalj sivo odelo večeras da izgleda elegantno. Dok sam nameštao manžetne, pregledao sam poruke na laptopu proveravajući ima li nešto hitno što zahteva moju trenutnu pažnju. Kad sam pregledao poruke, namestio sam kravatu, obukao sako, zgrabio ključeve, mobilni telefon, novčanik i ponovo krenuo prema izlazu.

„Odlazim, gospođice Monro. Laku noć.“

„Vidimo se sutra, gospodine Kalahan“, rekla je uzbuđeno.

Ispred kancelarije stajao je Bil, moj vozač i privatni telohranitelj, pored crnog mercedesa.

„Kući, gospodine Kalahan?“

„Ne, Bile. Idemo u Ričmonts.“

Bivši marinac je klimnuo glavom, popravio kravatu i otvorio mi zadnja vrata. Od incidenta kada je klijent pokušao da me napadne jer je izgubio na sudu, Bil je stalno bio prisutan pored mene. Zbog ozbiljnosti slučaja na kome sam radio, bilo je nezamislivo da budem bez zaštite telohranitelja.

Nakon nekoliko minuta smo se zaustavili ispred prelepog zdanja u kome je bio Ričmonts. Restoran se nalazio u vili koja gleda na jezero i bio je jedno od glavnih mesta gde se društvo u Raliju kretalo. Lui, vlasnik, bio je diskretan i efikasan biznismen koji je poznavao svoju važnu klijentelu kao svoj džep.

Dok sam izlazio iz automobila, naleteo sam na Majkla koji se spremao da uđe.

„Zdravo, prijatelju“, rekao je rukujući se sa mnom, a ja sam ga potapšao po leđima. „Dugo se nismo videli.“

„Ništa mi ne pričaj. Nisam znao da dolaziš u Ričmonts. Uvek sam govorio da je previše uštogljen za tebe“, rekao sam šaljivo, a on se nasmejao praveći grimasu.

„Od kad sam taj glas čuo prvi put na porodičnoj večeri, navukao sam se. Ako se ne budem pazio, potrošiću sve što zaradim na večere kod Luija samo da čujem slatki glas nove devojke.“

Dok smo ulazili u restoran, smejali smo se i ja sam krenuo da se našalim kada mi je slatki, kristalno jasni glas zazvonio u ušima. Bio je to najlepši i najčistiji zvuk koji sam ikad čuo. Nikad nisam bio osetljiv niti sam mnogo cenio umetnost, ali dirnula me snaga i strast koja se ogledala u tom glasu. U istom trenu se moj mozak zapitao da li je i vlasnica lepa poput zvuka koji je stvarala i pogled mi se uperio ka bini dok sam treptao i prilagođavao se blagoj svetlosti. U tom trenutku sam je ugledao.

Veličanstveno. Nije bilo druge reči kojom bih opisao eteričnu lepotu žene na bini. Bila je naslonjena na visoku stolicu s mikrofonom ispred usana. Duga, plava kosa padala joj je u velikim loknama preko ramena dosežući skoro do uskog struka opasanog plavom svilom. Bleda koža kao da je svetlucala pod nežnim svetlom i mogao sam da je zamislim kako leži gola na mom krevetu s kosom rasutom po jastuku i prelepom dijamantskom ogrlicom koja naglašava njenu lepotu. I to je sve.

„O, prokletstvo! Nisam ništa smeo da kažem“, Majkl je mumlao pored mene.

„A, šta kažeš?“, odgovorio sam, zbunjen jer nisam hteo da skinem pogled s te prelepe žene na bini.

„Znao sam da nisam smeo da te upozorim. Sad će Damijen 'pastuv' Kalahan da pokuša da odvuče plavušu u krevet po svaku cenu“, rekao je tihim glasom da ne privuče pažnju prepune sale koja je aplaudirala nastupu prelepe plavuše.

Odvratio sam pažnju od nje i pogledao u Majkla predatorskim pogledom i nasmejao se.

„Dobro me poznaješ, prijatelju.“

Gabrijel

Te prodorne oči su me pratile tokom nastupa. Nisam znala koje su boje, ali sam bila svesna njihove snage i siline. Dok sam pevala, bilo mi je toplo i drhtala sam pomalo zbunjena zbog snažnih osećanja koja je probudio u meni.

Kada je Rod odsvirao poslednje note, celi restoran je uzbuđeno aplaudirao i oboje smo otišli do prednjeg dela bine da se zahvalimo publici. Lui nam je prišao i pružio mi ruku pomažući mi da siđem niz tri stepenika, spreman da me pokazuje po restoranu.

„Bila si prosto fantastična, mala“, rekao je potpuno zadovoljnog izraza lica.

Prošli smo kroz restoran povremeno se zaustavljajući da nam klijenti čestitaju i da saslušamo komentare divljenja. Iako sam pokušavala da posvetim pažnju svakoj osobi koja je s nama razgovarala, mogla sam da osetim njegov pogled kako mi žari leđa i kako mi telo vibrira od potrebe da mu budem bliže, da osetim licem u lice da li je ta privlačnost stvarna ili sam samo umišljala stvari...

Kružili smo po sobi dok nismo došli u desni ugao gde je sedeo za stolom s još jednim čovekom nežnijeg izraza lica. Bio je zgodan, iako je to veoma blaga reč da ga opišem jer je to kao da divljeg lava tretiram na isti nežan način kao mače. Nije bio ni blizu delikatnog, upravo suprotno. Bio je sav od snage, moći i želje umotane u odelo koje je koštalo više od moje dvomesečne plate i s ubojitim osmehom.

Problem. Ovaj čovek je bio problem.

„Damijene, prijatelju, dugo te nisam ovde video... Nadam se da se nisi razboleo od hrane mog kuvara.“

Damijen. Čak mu je i ime bilo od one vrste koja se senzualno umotava oko jezika. Kad je skrenuo pogled s mene, okrenuo se prema Luiju i počeo da govori, bila sam zaprepaštena... Nikad me niko nije ovako očarao.

„Ni slučajno, Lui. Znaš da je Ričmonts moj najdraži restoran.“ Pogled je usmerio ka meni. „A sad još i više.“

Osmehnuo se, a oči crne poput noći pogledale su me s pakošću i željom.

Lui se nasmejao i ja sam se nasmejala, ali nisam bila sigurno da li me je zaprepastila muževnost ovog muškarca ili jer se ovako osećam prvi put u životu. U mnogim filmovima sam videla da ljudi govore o snazi strasti na prvi pogled, ali nisam verovala da to može i da se desi. Bar ne sa mnom, nekim ko vodi tako običan život. Ako je privlačnost na prvi pogled bila moguća, desila bi se nekome glamuroznijem, iskusnijem, nekome ko je navikao na razne vrste ljubavnika. A ne nekome poput... mene.

Držeći me za ruku, Lui je razgovarao s Damijenom.

„Želim da te upoznam s mojim retkim draguljem.“ Privlačni čovek se zlobno osmehnuo. „Čuo si kako peva, složićeš se sa mnom.“ Damijen je kratko klimnuo glavom očiju još uvek uprtih u moje. „Ovo je Gabi Klark.“

„Gabi od Gabrijela?“, pitao je pružajući mi ruku.

„Gabrijel“, promrmljala sam dok se moja ruka spajala s njegovom i mali električni udari prolazili kroz naše spojene ruke. Jesam li ovo umišljala?

„Gabrijel“, ponovio je i prineo moju ruku usnama.

Duboki glas, skoro šapat, odmah me je naterao da pomislim kako bi bilo da mi odjekne u uhu u tamnoj sobi, a dodir mekih usana na mojoj koži me je omamio.

Šta mi se dešavalo?

„Zadovoljstvo vas je upoznati, Gabrijel.“

Moje ime na njegovim usnama bilo je poput laganog milovanja u tamnoj sobi. Osetila sam da mi obrazi rumene, a lice gori zbog smera u kojem su išle moje misli o tom nepoznatom čoveku. Nisam bila od onih devojaka koje se petljaju s bilo kim. Izbegavala sam osećanja jer sam znala iz iskustva koliko je bolno voleti.

Osmehnuo se i okrenuo svom prijatelju koji je bio pored njega. Priznajem da sam izgubila percepciju o drugim ljudima oko nas.

„Ovo je Majkl Stern“, predstavio ga je.

Čovek je bio prijatan i veoma zgodan, ali ne kao Damijen. Zapravo, nikad nisam videla nekog poput njega.

„Zadovoljstvo vas je upoznati, Gabi“, rekao je koristeći moj nadimak, a ja sam se osmehnula i rukovala se s njim i uzvratila pozdravom dok sam osećala težinu pogleda čoveka pored nas.

Onda im je Lui skrenuo pažnju na vino koje su posluživali što mi je omogućilo da dođem do daha kad se Damijenova pažnja usmerila na mog šefa. Sva ta silina me je omamila. Dok sam razgledala okolo, razgovor o grožđu i određenim osobinama napitka zvučao mi je udaljeno dok je moj um pokušavao da se vrati u normalu.

Hajde, Gabi. Moraš da ostaneš pribrana...

Moj mentalni proces je prekinulo izvinjenje.

„Izvinjavam se, ali moram da se javim na telefon“, rekao je Majkl, a njegov radosni izraz lica pretvorio se u tugu kad je ugledao broj na telefonu.

„Naravno, Majkl. Slobodno“, rekao je Damijen i ja sam klimnula glavom kada sam primetila da me klijenti posmatraju. Momak se ponovo izvinio i otišao prema vratima s telefonom već pritisnutim uz uvo.

Damijen i Lui su nastavili da razgovaraju o pićima kad ih je prekinuo Maks, koji je bio šef sale.

„Lui, izvini. Izvinite, gospodine Kalahan“, obratio se Damijenu. „Meg ima problem u kuhinji.“

Meg je bila nova konobarica. Još uvek je mešala jela, stolove i narudžbine i s vremena na vreme je Lui imao problema s njom u kuhinji.

„Reši svoj problem, Lui. Ja ću da zabavljam gospođicu Klark.“

Lui je pogledao u mene, a zatim u Damijena.

„Jesi li siguran?“, pitao je kao da razmatra mogućnost da nešto krene po zlu dok ga nema.

„Naravno“, promrmljao je Damijen, a ja nisam imala drugog izbora osim da klimnem glavom.

Čim je Lui pustio moju ruku i okrenuo se prema kuhinji dok ga je Maks sledio, Damijen je ustao i izvukao stolicu pored mene kako bih mogla da sednem. Njegova veličanstvena visina me je preplavila.

Nisam bila neiskusna devojka. Već sam bila s momcima. Nevinost sam izgubila na zadnjem sedištu kadilaka oca Itana Mekgrua na maturskoj večeri. Već sam srela nekoliko vrsta muškaraca, a naročito onih koji su spadali u podlace. Ali osim toga, nisam bila sigurna kako da se ponašam pred nekim poput Damijena Kalahana.

„Čime mogu da vas počastim, Gabrijel?“, pitao me je, a moje ime je zazvučalo senzualno zbog boje njegovog glasa.

„Hm, ničim, gospodine Kalahan. Mnogo vam hvala, ali nisam gladna“, rekla sam. „Možete da me zovete Gabi kao i svi ostali“, rekla sam.

Niko me nije zvao Gabrijel. Nikad.

Klimnuo je glavom i pozvao konobara.

„Donesite čašu za gospođicu Klark i tartar od lososa“, rekao je. Kada je konobar otišao da donese narudžbinu, okrenuo se ka meni. „To je lagano jelo, nije teško nakon silaska s bine.“

„Hvala vam, gospodine Kalahan, ali nisam planirala da večeram s vama.“

Njegov osmeh se raširio i izgledao je čak i zlobnije nego ranije.

„Nije ovo večera. Samo vas... pazim dok Lui ne reši svoj problem u kuhinji.“ Oči su mu poprimile još opasniji sjaj. „A mi ćemo zapravo da večeramo sutra uveče.“

Otvorila sam usta i raširila oči.

„Molim?“

„Sutra uveče, Gabrijel. Odgovara li ti osam sati? Moram da zapišem tvoju adresu da te pokupim i...“

Nisam mogla da se suzdržim. Prasnula sam u smeh.

Arogantno.

Naglo je prestao da govori zbunjen zbog mog smeha.

„Zašto se smeješ...“

„Nisam pristala na večeru s vama, gospodine Kalahan.“

„Damijen.“

„Molim?“

„Damijen. Ako ćemo da idemo na večeru, treba da mi se obraćaš imenom.“ Arogantni osmeh se ponovo vratio,

„Ne idemo na večeru“ – rekla sam praveći dramsku pauzu – „Damijene.“

„A zašto?“

„Ne primam naređenja od muškaraca koji misle da su najnovija moda u Parizu“, nasmejao se zbog mog poređenja. „Osim toga, nisi moj tip.“

Lažljivica!! Taj neonski znak je trebao da mi piše na čelu.

Damijenove crne oči su poprimile drugačiji sjaj kao da sam crvenim plaštom mahala ispred bika zato što sam odbila njegov prepotentni poziv na večeru.

„Igraš neosvojivu, zar ne, Gabrijel?“, pitao je podižući levu obrvu. Lui se iznenada pojavio i prekinuo razgovor zbog čega sam mu se zahvalila u svojoj glavi.

„Izvini, draga. Trajalo je duže nego što sam očekivao.“ Ponovo se okrenuo prema Damijenu. „Hvala što si je čuvao, Damijen. Ali Gabi je potrebna pauza nakon pevanja i druženja s klijentima.“

„Naravno, Lui“, odgovorio je. „Večera je bila sjajna.“

Muškarci su se rukovali, a onda se Damijan okrenuo prema meni, uzeo me za ruku, privukao bliže sebi i promrmljao mi u uvo:

„Sledeća večera je naša.“

You have finished the free preview. Would you like to read more?